Svetla

U nedelju predveče, mama je bila u poseti. Sledećeg dana mi javlja da je u povratku zastala da prebroji svetla koja gore u mojoj zgradi: Devet, kaže. 
Dodaje još da joj haljina “smrdi na ono”...

Devet?! Bio je vikend, možda su ljudi otišli negde? Sigurno je gorelo još svetala, sa druge strane zgrade ….

Kada sam birala stan, htela sam da gleda baš ka naselju, ka svetlima i energiji grada. Pratila sam kako naselje raste, radovala se: konačno, moj kutak i mir. Po useljenju, bilo je divno pogledati kroz prozor ili terasu. Sretati nove komšije i čuti njihove životne priče i planove.

Nije prošlo ni godinu dana, a sve je manje podignutih žaluzina, otvorenih prozora, mirisa kuhinje, glasova ljudi, žena i dece. Sve je manje upaljenih svetala noću. “Plavu” zgradu skoro da i ne gledam - već deluje sablasno.

Rasuti smo kod roditelja, rodbine, prijatelja, iznajmljujemo stanove. Neki još ne odlaze, ne znaju ili nemaju gde. Ni sama još nemam "konačni-privremeni" smeštaj, seljakam se. Mesecima svi trpimo nezamisliv mentalni i finansijski pritisak. Sastajemo se, dopisujemo, raspravljamo, borimo. Čekamo. Životi su nam blokirani. Prvo smo opsednuto čitali o posledicama dugotrajne izloženosti benzenu, akroleinu, fenolu, o graničnim vrednostima u vazduhu i urinu. Ovih dana tumačimo članove zakona o obligaciji i zakona o zaštiti potrošača, pokušavajući da shvatimo koja su naša prava i naši interesi. Čini mi se da postajemo snažniji.

Danas je subota, 13. septembar. Najviše od svega, sada želimo da imamo pravo na izbor. 

Oni nama ne daju ni pravo na izbor. A već su nam ugrozili zdravlje, pravo na imovinu, pravo na informisanje. I doneli su nam ovaj mrak. 

Juče su nam uručili “elaborat”. I pročitali smo naučno-istraživački rad, koji predlaže samo za nas razvijen, potpuno nov metod, koji se pokazao kao “najoptimalniji” u laboratoriji instituta i na par kvadratnih metara otrovnog zida. Da, ovo je pravi, jezivi eksperiment. I još o tome govore u medijima, pojedini gotovo veselo bruje o “rešenju”. Najavljuju nam večiti mrak u kom žele da živimo, kada nas vrate u “popravljene” zgrade.

Htela sam svetla i energiju grada. 
Imam pravo na izbor i ne prihvatam njihov mrak.    

SlađaB

Eksperiment

Kao student sam imala obavezu da budem subjekat-ispitanik laboratorije za eksperimentalnu psihologiju. Iako sam se često osećala kao naivni pokusni kunić ili miš, bilo je to za razvoj nauke, a i dobijali su se pozitivni poeni.  

Danas, u meni raste otpor: odbijam da moju zgradu zovu „smrdljiva” i da mene zovu „otrovani stanar“ – to realno nisam, niti se osećam tako. Bar za sada. 

A onda me podseti taj zloslutni miris. Ne, nije sve u redu! Moju adresu možete da saznate po čudnom mirisu kad mi se približite. I šta bi tek bilo bez tog upozorenja, nakon više godina? Govore nam: "otklonićemo nedostatak". Ali, ovo nije nedostatak, i nigde na svetu ne postoji proveren metod za uklanjanje toksičnih materija iz zidova. Postoje samo laboratorijski eksperimenti. 

Sada smo etiketirani, brojevi i cifre: MMA 80, 82, 100, 102, ulazi, spratovi, milligrami fenola ili hipurne …. Proterani, opet se pakujemo, opet menjanjamo adrese stanovanja, vrtića, škola, brinući za zdravlje i budućnost.

U meni se sve buni protiv toga da budem deo ovog, u istoriji još nezabeleženog, građevinskog eksperimenta. No, shvatam da u eksperimentu već odavno učestvujem – a nisam to htela, baš kao što ne žele ni pokusni kunić ili miš. A čak se i za njih danas bore zaštitnici prava! 

Slađa

Smem li...?

Nisam se iselila niti im predala ključ svog stana, kao ni većina nas. Trudim se da ne budem baš stalno tu, često se selim. Skoro svaki put kada uđem u svoj stan, smenjuju se utisci i osećanja: pojavi se taj podmukli miris, potom razočaranje, kajanje, gađenje, nepoverenje, bes, tuga, briga … Nada. Baš kada se pri zatvaranju vrata osvrnem, pomislim: „Ma, baš je lep ovaj moj stan, takav sam htela, svaki detalj sam osmislila...”. Ne ide mi se, stvarno bih volela da nastavim svoj život tu, blizu reke – da živim, baš sa ovim komšijama, sa kojima sam se povezala u nezamislivoj borbi. Da prodišemo punim plućima – da se nasmejemo kada se sretnemo, bez senke brige na licu.

A smem li… smem li da se nadam? Da li me to samo zavarava moj lepi stan, i zidovi koji u sebi kriju otrovnu istinu? I smem li … smem li da verujem?  Kako?! Tretiraju nas kao da smo stvari, a ne ljudska bića, koja bi mogla da budu i njihovi prijatelji, roditelji, partneri, deca. Traže da sopstveni stan vratimo njima u posed, da bi tu mogli da eksperimentišu neki nepoznati ljudi, prikrivajući njihove greške i laži.

  

I kada nam vrate ključeve, ako ostanemo - kako da im verujemo da je bezbedno, da je „sanirano“? Da li će jednog dana nekog od nas neprijatno da iznenadi lekarski nalaz, i tako nam konačno otkrije istinu?

Ovo nije prvi put da gubim dom, niti da bežim od nesreće – znam da stan, sam po sebi, nije dom. Ali, ovaj tek što je počinjao to da bude - moj dom, koji znači sreću i toliko željeni mir.

 
I dalje u meni tinja nada, jer verujem u dobru energiju mnogo ljudi, žena, dece - u snagu života.

Slađa