Smem li...?

Nisam se iselila niti im predala ključ svog stana, kao ni većina nas. Trudim se da ne budem baš stalno tu, često se selim. Skoro svaki put kada uđem u svoj stan, smenjuju se utisci i osećanja: pojavi se taj podmukli miris, potom razočaranje, kajanje, gađenje, nepoverenje, bes, tuga, briga … Nada. Baš kada se pri zatvaranju vrata osvrnem, pomislim: „Ma, baš je lep ovaj moj stan, takav sam htela, svaki detalj sam osmislila...”. Ne ide mi se, stvarno bih volela da nastavim svoj život tu, blizu reke – da živim, baš sa ovim komšijama, sa kojima sam se povezala u nezamislivoj borbi. Da prodišemo punim plućima – da se nasmejemo kada se sretnemo, bez senke brige na licu.

A smem li… smem li da se nadam? Da li me to samo zavarava moj lepi stan, i zidovi koji u sebi kriju otrovnu istinu? I smem li … smem li da verujem?  Kako?! Tretiraju nas kao da smo stvari, a ne ljudska bića, koja bi mogla da budu i njihovi prijatelji, roditelji, partneri, deca. Traže da sopstveni stan vratimo njima u posed, da bi tu mogli da eksperimentišu neki nepoznati ljudi, prikrivajući njihove greške i laži.

  

I kada nam vrate ključeve, ako ostanemo - kako da im verujemo da je bezbedno, da je „sanirano“? Da li će jednog dana nekog od nas neprijatno da iznenadi lekarski nalaz, i tako nam konačno otkrije istinu?

Ovo nije prvi put da gubim dom, niti da bežim od nesreće – znam da stan, sam po sebi, nije dom. Ali, ovaj tek što je počinjao to da bude - moj dom, koji znači sreću i toliko željeni mir.

 
I dalje u meni tinja nada, jer verujem u dobru energiju mnogo ljudi, žena, dece - u snagu života.

Slađa